Ostavio si trag...
Dovoljno dubok da te uvek pamtim, dovoljno jak da me uvek bolis....
Ostavio si pogled...
Dovoljno pametan da mi se vratis, dovoljno otvoren da ti sve oprostim....
Ostavio si mene...
Dovoljno slabu da se napijem, dovoljno usamljenu da lako potonem, dovoljno osetljivu, da te ne preživim.
Ali znam ti crte lica... Znam ti svaku iskru zlata u očima........
" Nisam ja ništa posebno. Samo običan čovek, sa običnim mislima. Vodio sam običan život. Nijedan spomenik mi nije podignut, ime će mi zaboraviti. Ali u određenom smislu, imao sam uspeha kao i svi koji su živeli. Voleo sam nekog svim srcem i dušom...i za mene, je to oduvek bilo dovoljno! "
Tragedije se događaju.
I šta onda, dići ruke? Odustaneš? Ne. Kad ti srce prepukne, moraš se vraški boriti samo da preživiš. Zato što i jesi živ. A bol koju osećaš...... To je život. zbunjenost i strah? Podsećaju te da negde postoji nešto bolje. I da se za to vredi boriti.
Iz noći koja me obavija, crna kao jaz od stega do stega, zahvaljujem Bogu koji god da jeste, na mojoj neosvojivoj duši! U okrutnoj kandzi okolnosti, nisam posustala, niti naglas zaplakala. Pod udarima mogućnosti, moja glava je krvava, ali ne i pognuta. Izvan ovog mesta gneva i suza ne može se razabrati ništa drugo, osim užasne sene. I opet opasnost godina pronalazi me i pronaći će me - neuništenu!
Nije bitno koliko su tesna vrata, koliko ispunjena kaznom prklizavanja. Ja sam gospodar svoje sudbine. Ja sam kapetan svoje duše.
Nisam prestala da mislim na tebe...Svako svitanje donosi sećanja. Probude se osećanja u meni. Misli polete ka tebi.A, gde si ti?Ja sve radim onako kako si hteo, sve onako kako si ti voleo, sve ono što je tebe činilo srećnim, sve ono što bi tebe prijatno iznenadilo, sve ono čemu si me ti naučio, sve ono što si ti poštovao, cenio, želeooo.Ja sam ono sto si ti hteo da budem! Ja sam ti. Ja sam ti, a tebe nema.Ja tebe osećam. Ja tebe čujem. Ja tebe vidim.Ali te nemaa.Ja ne umem ništa, ja ne umem ni sa kim, ja ne umem nigde.Ja ne mogu bez tebe.